underachiever

Zajebe se čovek često, a radoznao se zajebe još češče.
Zaboravi da je radoznalost ubila i mačku sa 9 života, i opet odglavi ono mutavo dugme dok šalta kanale i zaustavi se na RTS-u gde neki moron iz Futurističkog pokreta valjda, na sva zvona objašnjava kako će se Srbija preoproditi ako se trsi balasta koje se odaziva na ime Kosovo, a ako ne imaćemo penzije od 220 i plate od 400 eura i bićemo najsiromašniji u Evropi?
Znači kao sad.
Ozbiljni svetski analitičari sve češče pominju da bi etničko razgraničenje skoro sigurno dovelo do oružanog sukoba, ali koga to ovde boli kurac?

Preživesmo još jednu tradicionalnu medijsku oluju koja ovaj region zahvata početkom osmog meseca. Ni nalik na onu pre 23 godine, ni nalik na bilo koju oluju koja odnosi ljudske živote i koja budućnost pretvara u pepeo, ali jednako tešku i turobnu, vljda najviše, jer smo svesni da ćemo i sledeće godine u ovo vreme biti na istim položajima.

Ne treba zaboraviti, ali ćemo zato svaki sledeći put na isti dan da dižemo tenziju do ključanja, da pretimo političkim neistomišljenicima, da se plašimo nekim sledećim ratom i podižemo borbenu gotovost i spremnost da se odupremo svakom neprjatelju, a najbrže najjače i najbolje onom ideološkom,nevidljivom. Onom koji je savladao napredne tehnike sada služi ’’višeslojnim agenturnim delovanjem tračevima’’, ma šta to značilo?

Onom koji je tobož uspeo da smanji pregovaračke kapacitete tako moćne države, sa tako moćnim i stručnim bezbednosnim službama pod vođstvom vrhunskih amatera. To nije posao koji se uči u hodu, to nije veština koja se stiče za dva meseca, kao kurs slepog kucanja.

Zato ćemo od pomena žrtvama napraviti kič parastos u državnoj izvedbi na koje ćemo dovesti stotine punih autobusa i platiti putnicima da tapšu kad se na bini pojavi novi govornik, te da aplauze pojačaju na deset kada im se obrati ON.

Strog, ali nadasve pravičan, takoreći bezgrešan, onaj koji bi najradije da izbriše svoju prošlost. Da je nema i da se računa da je živ od dana kad je konačno osvojio nekontrolisanu vlast i ušao nam u živote i televizore, ne nameravajući da napusti položaj bez obzira na žrtve, pa i po cenu da čitava dva sata gleda u kameru i kaže nam sve šta on želi da čujemo o njegovim političkim protivnicima.

Konačna odbrana Kosova započeta je još restriktivnijim merama prema onima koji ne misle isto kao on, što je i glavni zaključak Saveta za nacionalnu bezbednost. Nije baš sve u redu, od onih koji su bili najpoštovaniji ikad došli smo do onih sa kojima se ceo svet sprda, ali za svaki slučaj daj da prvo udarimo jače na opoziciju i slobodnomisleće građane i uplašimo ih do nivoa da i ne pokušaju razmišljati drugačije a kamoli da im padne na pamet neka ulica i protest.

Ako do nekog manjeg okupljanja i dođe, poslaćemo aktivistkinje da padaju u nesvest čim vide zloglasnog opozicionara jer se raja naviše loži protiv nasilnika koji udari na žensko. Posle ćemo to puštati do iznemoglosti po svojim televizijama i državnim tabloidima ne bi li još koji procenat neopredeljenih izbio iz glave svaku pomisao na promenu ikad.

Protestanti protiv takvih protestaimaće kompletnu podršku narodne milicije i vojske, a  kasnije i sudova, službi koje kao ni on ne služe svim građanima podjednako,  jer jedni su uvek neprijatelji boljitka a drugi glasni tapšači i klimoglavci.

Srbiju je razasuta nakomadiće slagalice koja se već sada ne može sastaviti i ujediniti čak ni oko sporta ili muzike, metroa ili jarbola, ni oko kućica za vrapce ili vaterpolo kapice, ni oko fontane i železničke stanice.

Da bi dohvatili deliće koji su pobegli ispod stare vitrine moramo se dobro istegnuti i pomučiti.Bez njih nećemo kompletirati slagalicu, a pitanje je koliko nas to i zanima, ovako ubijene u pojam.

PS. Naslov ovog debitantskog teksta posveta je Stanley Kubrick-u, možda i jedinom svetski priznatom i poznatom stvaraocu koji je svojevremeno zabranio distribuciju svojih filmova u komunističkoj Jugoslaviji, jer je tadašnji režim smatrao diktatorskim.

Sadašnji režim, ovakav kakav je, iz tzv. ’’Slobodnog sveta’’ dobija samo pohvale, a kad bi se neki novi Kubrick odlučio na isti korak, u srpskim medijima bio bi predstavljen kao ustaša. To smo mi, savremenici Odiseje u Srbiji 2018. Naš HAL 9000 i dalje mora na šalter.

Najveći svetski poslodavci su Ministarstvo odbrane USA,  Narodnooslobodilačka vojska Kine, te Wallmart i slične giga mega kompanije. Evropski lider je britanski javni zdravstveni sistem - Nacional Health Service UK, koji zapošljava 1,7 miliona ljudi. Mala ali ponosita Srbija je i u tom segmentu uhvatila korak sa savremenim vrlim svetom, pa najveće domaće preduzeće poznato po troslovnoj skraćenici zapošljava skoro 700k radnika.

Firma koja uliva nešto manje poštovanja od straha okuplja one koji predano rade za budućnost svoju i svojih namilijih, ne stide se ničega, spremni su da izvrše svaki zadatak i složni su u jednom. Obožavaju svoje rukovodice a posebno direktora preduzeća čija je primarna delatnost konstantna proizvodnja izdajnika i stranih neprijatelja, bave se i reciklažom nevidljivog boljitka za domaće tržište jer nisu okrenuti ka izvozu, te i nisu omiljeni van granica svoje zemlje.

Kod njih ne postoje starosne granice pa tako može da se desi da u firmu prime i ženu od 65 godina, urednicu muzičkog programa nacionalne televizije i penzionerku kojoj je zbog prekršaja zabranjen ulaz u jednu veliku zemlju i koja ima neki sitan višemilionski dugčić. Firma će promeniti sve.

Love i studente jer bi da svaku studentsku organizaciju, pa i onu najmanju na nivou klupe, obeleže prepoznatljivim logom. Dobijete belu majicu, kačket i obećanje da vas neće zaboraviti kad vam zatreba posao. Nekad zalepiš plakat a skineš tuđi, pljuneš kolegu, posetiš neku laganu naci tribinu, raširiš transparent, profesori firmini ljudi, nema brineš.

Na istim obećanjima vredno kuca i hiljade botova koji neumorno lupaju pluseve i minuse po internet portalima i stranicama. Na dnu lanca ishrane su profesionalni putnici u hiljadama autobusa, nosači transparenata i bukači po trgovima, skromni ali uporni. Vojska trećepozivaca koja neumorno radi u korist štete svojih potomaka. Neostvareni.

A ako si ’’ostvaren’ ’i nestane ti para samo se prijaviš, zveknu ti miliona po želji na račun i još ti prodaju hiljade karata za nesnimljeni film. Tvoje je samo da se na najprizemniji način obratiš i obračunaš sa svima koji ne dele direktorovu poslovnu i kadrovsku politiku.

Nova srpska glumačka zapovest, koja se srećom baš i ne poštuje,  glasi: ’’Ne tvituj ništa loše o firmi i rukovodećem kadru, a posebno oko direktorove familije’’.Tim bezumnim činom za svagda gubiš nadu u lični boljitak oličen u snimanju reklame za banku, pumpu ili supermarket.  Ako pak tvitneš nešto lepo o rukovodstvu, na konju si, kao i firma koja po rečima direktora čeka početak  Avgusta meseca i par kišnih dana da bi ujahala u Zlatno doba.

San većine precvalih rokera koji su pre par decenija izašli iz stvaralačkog ciklusa je da pohvale preduzeće pa da ih ovi ubace na jedan od mnogih letnjih festivala u organizaciji lokalnih samouprava. Narodnjaci su, kako im ime i kaže - ljudi iz naroda, bili daleko vispreniji. Svi su odavno u preduzeću, problema bez, kraljice i kraljevi trgova, vašara i šatri, reality-ja i svakog drugog zaglupljivanja mase koja ih netremice prati i upija njihovu filozofiju života. U preduzeću se kao zvezdice rađaju i takvi idu u penziju.

Za posao nije potrebna nikakva potvrda o zdravstvenom stanju. Tražiće vam da se na svakom redovnom ili vanrednom izjašnjavanju o rejtingu firme obavezno pojavite sa bližom i daljom rodbinom i selfijem listića za koji dobijate firmin bonus. Humanitarni rad se ogleda u nošenju paketa sa uljem, brašnom i šečerom starim i nemoćnim, koji će priznanicu o prijemu potpisati na nečemu što podseča na glasački listić.

Konkurs je stalno otvoren, uz upozorenje da zbog moguće zaraze na posao ne nosite obraz.

Šteta te ne živim u Londonu pa kad me nešto iznervira uzmem gajbu od piva, prevrnem je i postavim u Hyde park te sa nje vičem i objašnjavam znatiželjnim prolaznicima da nisam puko’ a zapravo jesam. Bar naprskao, po onoj staroj srpskoj : ’’Ko priznaje pola mu se dodaje’’.

Ako nisi zaposlen po ugovoru kao stranački funkcioner ili bar aktivista, u Srbiji možeš da se dereš po društvenim mrežama sebi dušu da olakšaš. To međutim izaziva različite odjeke i reagovanja na koje sam veoma rezistentan, no ipak mogućnost da i dušebrižnici svih opredeljenja stupe u kontakt sa tobom preko raznih DM-ova i Messengera tera te da im iz čiste pristojnosti odgovoriš i upustiš se u novo, nenadoknadivo gubljenje vremena.

Jedno od osnovnih pitanja je i zašto u sve mešam politiku. Da li je politika baš svuda oko nas i da li se ugradila u svaku poru društva i kulture i sporta i u svaku ovdašnju imitaciju života. Prosto odgovorim da jeste, jer živimo u Srbiji Anno Domini 2018 a ne u nekom pitoreksnom selu u Luksemburgu ili Lihtenštajnu.

Primera je hiljadu i to na dnevnoj bazi, a najveći rasadnici te teorije su agitprop tabloidi i tv stanice u praizvedbi državne politike boljitka u čijim vestima je život u Srbiji lepši i lakši od onoga sa pamfleta Jehovinih svedoka, i bezbrižniji od pomenute luksemburške selendre.

Jedno od kapitalnih dela srpske književnosti sa početka XXI stoleća, već legendarni ’’Apel 1000+’’ je sa politikom u najužu vezu doveo masu univerzitetskih profesora, lekara, akademika, lažnih balerina i starleta u pokušaju, voditelja, novinara i urednika, sportista razasutih diljem planete a ujedinjenih oko jedne napredne ideje. Tu je barijera zvanično probijena i bez referenduma nastalo je toliko željeno razgraničenje. Sve bilo je politika, a oni u ljubavi s njom, dal’ stvarni su bili svi u Apelu tom, videćemo?

Politika je tako postao i nepostojeći metro i raspevane fontane, i  40 jarbola za druga predsednika i kućice za vrapce. Politika su postali i sendviči i paketi sa uljem, šećerom i brašnom. Kolone autobusa, pelene za radnike, oteti bazeni i poklonjeni reklamni štandovi u kojim se može i prezalogajiti za debele pare, a i kafići koji su strateški postavljeni kao osmatračnice na delu teritorije koji je opozicija poklonila nekima tamo.

Politika je već odavno i estrada, sa razikom da je sada politika jednako estrada jer ako nisi na pravoj strani u politici nećeš dospeti ni na pravu stranu bine, onoj okrenutoj publici sa sve rukama u vis.

Politika je uvek i svuda bila bliska sportu i sport politici, no i u toj kategoriji ovde su uvedena nova pravila. Za nijansu rigidnija koja kažu da svako sportsko telo potopljeno u pravi politički rastvor mnogo lakše isplivava na površinu kao trener, prvotimac, a posebno kao repstativac ili selektor. Pored redovne doze divljenja njegovom veličanstvu i mirnodopskoj, pravdoljubivoj politici koja je jedino dobra za srpski narod, u oglasu za posao traži se još samo da se ne navija za Hrvate ni pod tačkom razno, a svi koji to učine imaju se nazvati psihopatama i idiotima, pa makar to bio i najbolji srpski sportista svih vremena.

Politika je i malina i kupina, i breskva i kukuruz. Politika je i neka Fidelinka, i farma svinja i nečije i svačije njive, koje se koriste za uzgoj manje ili više isplativih kultura, pa i onih koje se pakuju u sasvim male kesice zapremine do 5 grama.

Politika su i braća i sestre i roditelji i bliža i dalja rodbina. U njih se ne dira, jer se tako narušava vaspostavljeni boljitak. To je svetinja, takoreći XI zapovest, o koju se oglušuju samo sveštena lica povezana sa stranim agenturama i centrima moći. Tada im se brlja po poreklu, pa ispadne da su neki potekli i od Smogovaca.

Politika je i istorija, pa se desi i da se pronađe veza sa poreklom dinastije Nemanjića, mada u zavetima nije do dana danačnjeg postojao podatak da oni potiču sa Krka. I to baš u danu kad mrzitelji provale da je nečiji brat u direktnoj vezi sa firmom preko koje svaki Srbalj mora nabaviti neku karticu?

Jedan od najvećih strahova kod večine glasačkog tela, pored promaje, je i onaj kojim ih sporadično i planski plaše. Strah od napuštanja politike. Tako jedan često napusti politiku pa pređe na naslovnu stranu nekih drugih svojih biltena ili zauzme prvih 20 od 25 minuta nacionalnog Dnevnika.

Politika ovde, to je on. Zato je sve politika.